Деспот Стефан Лазаревић


Свети Стефан - деспот Српски

 

  Деспот Стефан Лазаревић рођен је око 1377. године, као најстарији син Кнеза Лазара и кнегиње Милице, у време када Србија није више била најмоћнија држава на Балкану. Цар Душан је у гроб са собом однео и јединство и снагу српске државе. Феудалци су од својих поседа стварали самосталне државице, а када су схватили да тако мали не могу дуго опстати независни – било је касно, већ су постали вазали Турака.

  У време деспотовог детињства, на југу државе, Турци су упадали да пале цркве и отимају робље. На северу, Мађари су палили села и пустошили поља. Гледао је оца како ратује да би Србији обезбедио слободу и мир. У његовој 12 години, кнез Лазар је под заставу окупио све мушко што је било способно да ратује и повео у сусрет Турцима. Било је то лета господњег 1389., на дан крсне славе, када се догодио бој, а кнез Лазар је, за српску земљу и Христову веру, пострадао од неверничке руке.

  Деспоту је тако у његових 12 година српска круна, са правом прворођења, стављена на главу. Са круном је преузео и заставу, а са њом и бригу за све што се под заставом налази: за народ српски и за предачки образ – очев Лазаревићевски, и прадедовски – Немањићки. У то време, држава никад није била у тежој ситуацији. Највећи број оних који су могли да држе мотику и њоме прехране породицу, страдали су заједно са Стефановим оцем на пољу Косову. Ти исти који су мотиком Србију хранили у миру, у рату су је мачем бранили. Њих није било, а Мађари су ,одмах по Лазаревој смрти, упадали и пустошили по Мачви, Подунављу и Шумадији. Да зло буде веће, Турци су дошли по своје или су бар мислили да је то њихово. Тражили су да Стефан постане вазал: да плаћа данак, да их пусти да уђу у српске тврђаве, да са српским витезовима учествује у султановим војнама и да преда сестру у харем онога који му је погубио оца.

  Мајка Милица, у том тешком тернутку, терет одговорности преузима на себе и док Стефан није стасао, у његово име, водила је Србију на балканској политичкој ветрометини. Кнегиња Милица, показала се у политици достојном потомкињом светог Саве. Била је дипломата који је од неверника успео да сачува Христову веру у Србији и од безобзирних Турака пљачкаша спасе народ пустошења.

  За време власти турског султана Бајазита, деспот Стефан Лазаревић био је вазал и предводио је српску војску у турским походима. Први деспотов окршај био је у бици на Ровинама 1395. године када је Бајазит напао хришћанског војводу Мирчу. Војвода Мирча је успео да се одбрани и победи. Добар део турских трупа је страдао, а међу њима и чувени Марко Краљевић, такође турски вазал. Остало је записано да је Марко уочи боја молио Бога за победу хришћана, и да је за турски пораз био спреман чак и да положи сопствену главу. Касније се причало како је у току битке Марко пребегао на страну Мирчиних војника и заједно се са њима до смрти борио против Бајазитових Турака. Нико те приче није успео ни да потврди, а ни да оповргне.

  Већ следеће године, Стефан је морао опет да се одазове султановом позиву. Окупљена је велика хришћанска војска, коју је предводио мађарски краљ Жигмунд Луксембуршки. Та је војска требала да потисне Турке из Бугарске и Тракије. Код Никопоља, града који носи име „град победе“, догодио се велики крсташки пораз. Жигмундове трупе, биле су потпуно сломљене. У крви до колена, страдали су бројни хришћански ратници, а мађарски краљ једва је спасао живу главу. После битке код Никопоља, Стефан Лазаревић је као ратник стекао велики углед и међу Турцима и међу турским непријатељима. Говорило се да је код Никопоља био најзаслужнији за потпуну турску победу. Остало је упамћено и да је заробио Жигмундову ратну заставу.

  Бајазитова држава је била у зениту своје снаге. Мађарска се усправљала као хришћански бедем за одбрану средње Европе од продора Ислама, а Србија је била укљештена између те две непомирљиво супротстављене државе. Турци су узимали порез и војску,а Мађари су убијали и пленили по Србији. Убрзо је деспот међу Турцима оклеветан да сарађује са Мађарима у шта је Бајазит поверовао. 1397. Бајазит је спремио велику војску да нападне Босну на коју су одавно своју шаку ставили и Мађари. До тада незапамћено снажна зима, ударила је и уништила Бајазитове планове о освајању Босне и војску која је требала да те планове оствари. Летописци су забележили да су те зиме у босанским планинама од хладноће пуцали и дрво и камен!

  Разљућени Бајазит, сумњао је да није само зима кривац за турско страдање, већ је одговорност пребацивао и на деспота. Позвао га је у свој дворац да му се Стефан поклони и оправда. Није то био први пут да турски султан зове хришћанског вазала да се покаје због невере и поклони у знак потчињења. Сви су тада памтили како је прошао бугарски владар Иван Шишман, четири године пре турског неуспеха у Босни. Бајазит га је исто тако позвао да оправда своје шуровање са Мађарима, а онда је наредио да га ликвидирају. Стефана је тада спасила мајка. Са својом пријатељицом монахињом Јефимијом, уместо деспота, отпутовала је у султанов двор и пред Бајазитом успела да га оправда. Вратила се са Бајазитовим благословом за Стефана и са моштима свете Петке, које је успела да уз одобрење султана пребаци из Турске у Србију.

  Последња битка у којој је Стефан ратовао за интерес Турске, догодила се у јулу месецу 1402. године. Бајазита је напао монголски владар Тамерлан. Његово име на монголском језику значи Гвоздени. Нису га тако звали само због тога што је на његовом телу природна рука и нога које су ампутиране замењене гвозденом, већ пре свега због тога што је иамо снажан карактер и непобедиву војску. Тамерлан и Бајазит, предводећи своје војске, сукобили су се на турској територији код места које се зове Ангора и које се налази око 200 км од азијско турске престонице. Тамерлан је однео потпуну победу. Савладао је Бајазита на левом крилу на коме су се бориле турске трупе из Азије. Бајазит је у овом боју био заробљен и остатак живота провео је у монголском заробљеништву. Тамерлан је ускоро потом заробио и Бајазитов харем у коме се налазила и деспотова сестра Оливера.

  Због важности које су имале последице ове битке на политички живот Европе и Азије, деценијама после, препричавале су се бројне приче о догађајима код Ангоре. Сматрало се да је Бајазит био издат од његових азијских Турака. Писци су забележили да је Стефан у овој бици био рањен и да је тако повређен вршио три јуриша у дубину монголске одбране.

  Монголска победа код Ангоре у потпуности је изменила свет. Бајазита више није било на султанском престолу, а његова четири сина отпочела су крвави грађански рат до међусобног истребљења. Сваки од њих четворице желео је по сваку цену да постане султан, а та цена морала се платити животом своје браће. У наредних десетак година турски принчеви су међусобно ратовали, проливајући крв широм Бајазитове империје.

  Рат Бајазитових синова носио је и добре и лоше ствари за Србију. Више није даван данак Турцима нити се ратовало за турске интересе. По повратку из Ангоре, у Цариграду, Стефана Лазаревића је дочекао византијски цар. Доделио му је титулу деспота. У његовој држави, по угледу, положај деспота био је одмах иза положаја цара. Осим деспотске титуле, византијски цар је желео да Стефана родбинским везама веже за свој двор. За супругу му је понудио своју свастику Јелену. Највећи разлог овоме лежао је у чињеници да се Бајазитова држава распадала и да је византијски цар желео да то искористи и створи војни савез хришћанских држава, које ће се заједничким снагама супротставити поновном турском продору у дубину Балканског полуострва.

  Сличне намере имао је и мађарски краљ Жигмунд Луксембуршки. Да би привукао Стефана на своју страну, доделио му је утврђене градове Београд и Голубац, област Мачве и касније рудника Сребренице, захваљујући којем Србија постаје једна од највећих произвођача сребра. Дао му је на газдовање и веће феудалне поседе, који су се налазили у унутрашњости мађарске државе, попут Торонтала и Дебрецина. Ускоро потом, Стефан је постао и први витез новог витешког реда Змаја који је Жигмунд успоставио. Те 1408., када је ред витеза Змаја успостављен, било је укупно 24 члана и сматрани су за витешку елиту тадашње Европе, која је имала за циљ да заједничким снагама организује борбу против Турака.

  Грађански рат у Турској се на неки начин водио и у српској држави. Један од Бајазитових синова по имену Сулејман, желео је да своју власт над Србијом врши уз помоћ оданих људи у нашој земљи. Њих је пронашао међу деспотовим сродницима. Сулејман је обећао Стефановом сестрићу Ђурађу Бранковићу да ће га Турска подржати уколико га збаци са власти. Неколико месеци после битке код Ангоре, војска Ђурађа Бранковића, у којој су били и Сулејманови Турци, напала је деспота код манастира Грачанице. Уочи битке, Стефан је изјахао сам пред своје трупе тако да га и његови војници и непријатељи добро виде. Са страхопоштовањем међу Ђурађевим Турцима шириле су се речи: „ Гледај, ево Лазаревог сина“. Бој се догодио недалеко од оног места где је 13 година раније кнез Лазар страдао од Турака. У Стефановој војсци налазио се и његов рођени брат Вук. Победили су Ђурађа и натерали га у бег, али је део војске, којим је Вук командовао, силно пострадао. Деспот му је то замерио, због чега се Вук смртно наљутио. Убрзо је побегао код Сулејмана који му је, као и Ђурађу, обећао власт у Србији, наравно, ако збаце Стефана Лазаревића са престола.

  Наредних година браћа су нападала деспота, а Србија је била разједињена и подељена. Тако је било 9 година све док Бајазитов син Муса, који је ратовао против Сулејмана, после једне битке против свог брата, није убио Вука. Тада се и Ђурађ опаметио. Схватио је да од Турака не може очекивати ништа добро, па ни власт. Ђурађ је побегао од Сулејмана и дошао на Стефанов двор: да му се потчини и да и постане десна рука и прва помоћ у управи над државом. Касније га је деспот, пошто није имао деце, прогласио за наследника српског престола.

  1413. окончан је грађански рат у Турској. Јединствену власт успоставио је султан Мехмед, а остали претенденти су били мртви. Стефан Лазаревић се обавезао Мехмеду да ће ревносно плаћати порез, али није имао војних обавеза према Турској. Период деспотове владавине од 1413-1428. обележен је стабилношћу како на унутрашњем тако и на спољнополитичком плану. 1421., по смрти сестрића Балше, територија Зете је завештана Стефану Лазаревићу. У наредних 5 година, око појединих градова у Зети, водио се рат између Стефана Лазаревића, који је желео да оствари право завештано сестрићевим тестаментом, и Млетачке републике, која је хтела да завлада зетским приморјем и градовима на Скадарском језеру, који су били од посебног трговачког значаја.

  На државном сабору у рудничкој Сребрници 1426., Стефан је за наследника српског престола именовао сестрића Ђурађа Бранковића. Исте године у Сегедину, Мађари су прихватили Стефанову жељу о наследству престола, али се за узврат Стефан обавезао да ће након његове смрти мађарској бити враћени Мачва, Београд и Голубац. 1427. године Стефан је у току лова умро од срчаног удара.

  Због љубави према ументости, деспот Стефан Лазаревић познат је као „просвећени деспот“. У време његове владавине Србија није изгубила своје културно обележје, а српска средњовековна култура постала је богатија. Веран традицијама Православља, Стефан је градио манастире, међу којима су најславнији остали Каленић и Ресава. Доводио је најбоље иконописце да их осликају. Од Београда направио је своју престоницу. У њему је саградио школе и митрополијску цркву коју је посветио Богородици. Пружао је и уточиште ученим и писменим људима који су бежали од турског мача. У својој задужбини Манасији, отворио је преписивачку радионицу где су прогнани монаси пронашли свој мир. У миру су преписивали богослужбене књиге, захваљујући којима је Православље наставило живот током наредних векова. Неке од тих књига до данас су сачуване и служе као доказ дуговечности српске писане културе.

  Дела талентованих писаца Србије и данас се проучавају и читају. И сам Стефан се бавио књижевношћу. Својим писаним делима оставио је сећање на Косовски бој, на дело кнеза Лазара и на душевне патње човека којег је судбина супротставила свом брату.

 

 

Аутор текста, Јован Коцмановић, историчар