Жигмунд Луксембуршки


   Жигмунд Луксембуршки (1368 - 1437) је био краљ Угарске, цар Светог римског царства, маркгроф Бранденбурга, краљ Римљана и краљ Чешке. Био је ожењен Маријом Анжујском, ћерком и наследницом угарског краља Лајоша I Великог. Већ на почетку своје владавине сукобио се са Анжујцима који су му оспоравали право на титулу краља Угарске, истакавши Ладислава Напуљског као свог кандидата. У склопу тих борби планираоје и рат против кнеза Лазара и босанског краља Твртка који су подржавали Ладислава, али је напао кнежевину Србију тек после Косовског боја. Његова освајања спречили су вазални односи Србије са моћним Османским царством. Крајем XIV века, са циљем да протера Турке са Балканског полуострва, организовао је крсташки поход,  али се поход окончао катастрофалним поразом Никопоља 1396. године у коме је, једну од пресудних улога на османлијској страни, одиграо кнез Стефан Лазаревић. Ипак, после битке код Ангоре 1402. године, прихватио је деспота Стефана за свог вазала и предао му на управу Београд,  Голубац и Мачву, а споразумом у Тати 1426., прихватио је да српског деспота Стефана наследи његов сестрић, Ђурађ Бранковић. Жигмунд је познат и по оснивању витешког реда Змаја у који су ушли највиђенији владари његовог доба, међу њима и деспот Стефан. Није имао мушких потомака и његовом смрћу се гаси династија Луксембурговаца, а на престолима Угарске и Чешке наслеђује га његова једина ћерка Елизабета.

   Голубачка тврђава је била значајно погранично утврђење за краља Жигмунда,  које је заједно са још неким поседима дао на управу деспоту Стефану Лазаревићу. По смрти Деспота 1427., Жигмунд је тражио своје територије назад, али је војвода Јеремија, заповедник града Голупца, упркос покушајима Ђурђа Бранковића да га одговори од намере, продао град Турцима за 12 000 дуката. Схвативши да има опасног непријатеља на свом прагу, угарски краљ је одлучио да мора да освоји Голубац. Саградио је град Ласловар на супротној обали Дунава и априла 1428. године, са великом војском, кренуо је из овог утврђења у напад на Турке.

   Трупе угарског владара попуњаване су мађарском витешком елитом и унајмљеним професионалним војницима. Међутим, вест о доласку самог султана Мурата под зидине града, изазвала је у одредима Жигмундове војске панику и расуло. Угарска војска кренула је да се повлачи укрцавајући се на усидрене шајке и бежала је преко Дунава ка Ласловару. У насталом метежу и страху, више се људи удавило него што их је изгинуло у бици. Паника је, чак, била толика да је мађарски краљ остао без свог брода јер су се у њега већ укрцали уплашени војници. Жигмунд се једва спасао. Један од мађарских властелина, пребацио га је у Ласловар на сопственој лађи, док је Завиша Црни са својим одредима остао да штити одступницу за угарског краља доживевши на крају тешко страдање. Иако је претрпео огроман пораз, Жигмунд се није помирио са губитком града Голупца и наставио је да га напада све до своје смрти.

Аутор текста, Жељка Миленковић

Share