Завиша Црни

Симбол витеза и витештва - Завиша Црни

 

    Завиша Црни од Гарбова био је чувени пољски витез, један од највећих националних јунака. Надимак Црни је добио због тамне косе и тена, а славу је стекао захваљујући бројним победама на витешким турнирима и у биткама, борећи се у име свог и угарског краља. За стварање Завишиног култа најзаслужнији је пољски писац Јан Длугош, који је описао подвиг и страдање овог витеза 1428. године, чиме лик Завише постаје инспирација многим пољским уметницима.

  Прича о витезу Завиши и Голупцу почиње годину дана пре 1428. године, када је Јеремија Турцима продао град. Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки, схвативши да има опасног непријатеља на свом прагу, одлучио је да мора да освоји Голубац. Свестан тежине својих жеља, краљ врши велике припреме. Најпре је изградио тврђаву на левој обали Дунава, наспрам Голубачке тврђаве, познати Ласловар, као војну базу за напад на Голубац. Нови град могао је да прими велики број војника. Трупе угарског владара попуњаване су мађарском витешком елитом и унајмљеним професионалним војницима. Одредом сачињеним од пољских витезова командовао је Завиша Црни.

   Под његовом командом стављен је и одред од 200 италијанских стрелаца, наоружаних ватреним оружјем – пушкама, и одред од 6000 влашких коњаника. У пролеће 1428. године, из Ласловара, један део војске, којом је командовао сам Жигмунд, прешао је Дунав шајкама и ставио Голубац под опсаду. Други део војске, малобројнији, требао је да даље, у унутрашњости земље, спречи војну помоћ послату Турцима. Положај Турака у тврђави под опсадом био је све тежи. Међутим, долазак огромне турске војске на челу са султаном Муратом, сломио је отпор другог дела војске, а вест о доласку самог султана под зидине града, изазвала је у одредима Жигмундове војске панику и расуло. Угарска војска кренула је да се повлачи укрцавајући се на усидрене шајке и бежећи преко Дунава ка Ласловару. У насталом метежу и страху, више се људи удавило него што их је изгинуло у бици. Паника је била толика да је мађарски краљ остао без свог брода, јер су се у њега већ укрцали уплашени војници. Жигмунд се једва спасао. Један од мађарских властелина, пребацио га је у Ласловар на сопственој лађи, док је Завиша са својим Пољацима, Власима и Италијанима штитио одступницу. Захваљујући великој храбрости и ратном искуству, Завиша је успео да на одређено време заустави Турке. Не заборављајући велико јунаштво Завише Црног, угарски краљ му је, стигавши у безбедан Ласловар, неколико пута слао шајке и молбе да напусти бојно поље. Као частан и храбар витез, Завиша је бродове враћао назад, не желећи да напусти своје саборце. Иако је био свестан своје судбине, извршио је са својим одредом јуриш на Турке и био притом заробљен. Турски војници су брзо схватили да је реч о неком кнезу или самом краљу и док су се расправљали ко га је заробио, Завиша је одведен пред султана где му је одрубљена глава и послата у Цариград, а оружје скинуто са тела. Француски путописац Брокијер je, након шест година од битке пролазећи кроз Голубац, забележио да је у самом Цариграду чуо од једног посланика да су Турци Завишу ухватили и живог одрали, а главу одсекли, напунили је сламом и послали султану.

    Смрт овог храброг ритера гласно је одјекнула по целој Европи. Према писању Јан Длугоша, Рашани су га похранили са свим почастима. По легенди, сахрањен је у порти оближњег манастира, како многи мисле-у манастиру Тумане. Својом чашћу и храброшћу, Завиша нас је обавезао да чувамо сећање, оживимо историју и можда, једног дана, одамо почаст над његовим гробом.

Аутор текста, Жељка Миленковић

Share