Легенде


 

Приче које можда нисте знали

 

   Тврђава Голубачки Град која се у документима помиње и као Galambóc vára (мађарски) или Гълъбец (бугарски) Cetatea Golubăț (румунски), Güvercinlik Kales(турски) је средњовековна тврђава смештена на високим литицама, на месту на ком се  Дунав сужава и улази у Ђердапску клисуру. Сам положај Тврђаве, на улазу у Гвоздена врата Дунава и чињеница да се тачно не зна ко ју је изградио нити у ком времену и да је нико није никада освојио у борби или рату, створили су простор за многе легенде о њеном настанку, њеним становницима и догађајима који су се у њој и око ње дешавали.

 

ЛЕГЕНДЕ I ДЕО

  Једно од најстаријих предања говори да из Ахиловог извора истиче трећи део Дунава, назван Истар по божанству вода, владарки над људима, али и господарици генеративне љубави. Горњи и Средњи Дунав имао је назив Даноубиус док је трећи део који је почињао од Ђердапа – Гвоздених врата имао назив Истрос.

  Тартар (грч. Τάρταρος

Tártaros) у грчкој митологији име је подземног света – пакла – смештеног још ниже од Хада.

  Тартаром влада истоимени бог – Тартар, рођен из Хаоса заједно са Никсом, Еребом, Гејом 

и Еросом. Тартар је персонификација најмрачнијег и најдубљег дела подземног света. У њега је Уран утамничио Сторуке дивове (Хекатонхејре) и Киклопе. Касније су у Тартар бачени Хрон и остали Титани, који су се супротставили Зевсу, а за њиховог чувара је постављен један Сторуки див. У римској митологији Тартар је место где су слани грешници – пакао. Вергилије у својој Енејиди описује га као огромно место окружено пламеном реком Флегетон и троструким зидовима који спречавају грешнике да побегну. Чува га Хидра са 50 црних разјапљених чељусти која седи код вриштећих врата заштићених стубовима од чврстог адамантина, твари сродне дијаманту, тако чврсте да је ништа не може пробити. Унутра је дворац са широким зидовима и високим железним торњем. Тисифона чува стражу с бичем на врху овог торња и никад не спава. У средини је дубока јама на дну које су смештени Титани и остали грешници.

  Једна од легенда каже да је на излазу из Тартара Херакле на свом путу Дунавом видео да се на десној обали реке уздиже кула на којој стражари Тисифона (или Tilphousia). Та кула је била на месту данашње Голубачке тврђаве.

  Тисифона је била једна од три сестре Еринеје (друге две сестре су Алекто и Мегера). То су биле осветнице страшне богиње које су кажњавале оне који крше прастаре неписане законе. Оне су се светиле ако се проливала рођачка крв, вређали родитељи и повређивала правила гостопримства.

    Еринеје или Еумениде (у римској митологији звале су се и „фурије“) су неподмитљиве и строге а Тисифонин задатак је био да Титанима и Стирукама које је Зевс бацио у Тартар не дозволи да изађу из њега.

    Ериније су приказивали као старе и ружне жене у црној одећи с црвеним појасом. Очи су им биле подливене крвљу, уместо прстију имале су канџе, а уместо праменова косе змије. Према Еурипиду, имале су крила, а у рукама змије и буктиње. Каткад су приказиване са крилима шишмиша или псећим телом.

    Ериније су се родиле из капи крви бога неба Урана кад га је кастрирао његов син Крон. Из крви су рођени и Гиганти, који су хтели да свргну богове, као и лепе нимфе Мелије. Главн задатак Еринеја био је да прогоне починиоце злочина у којима је пала крв и оне који су насилно прекршили неотуђива човекова права. Углавном су кажњавале злочине унутар породице. Од њих се нигде није могло побећи. Свака је власт према њима била немоћна. Чак су их се и богови бојали. Стајале су и на страни правде а Хераклит је рекао да би могле да спрече и Хелија ако би на пример одлучио да промени путању Сунца на небу. Ериније кад нису опседале земаљске жртве, живеле су у Тартару где су мучиле проклете душе.