О Тврђави Голубачки град


Голубац - чувар Ђердапског теснаца

(О Голубачкој Тврђави)

 

     Остаци средњовековног града Голупца налазе се на десној обали Дунава, на најнеприступачнијем месту које представља улаз у Ђердапску клисуру. Сам простор тврђаве припада Националном парку Ђердап и у оквиру је природног резервата под називом Голубачки град. Вредност овог резервата огледа се у постојању веома ретких биљних заједница и врста. Непосредно пре почетка Ђердапског теснаца, Дунав је најшири у целом свом току, а у правцу румунског села Коронине и тврђаве, на средини реке, вири стена висока око 5 м, позната као ,,Баба-кај’’ ( што на турском значи ,, покај се’’ ). За ову стену, као и за саму тврђаву, везују се многе легенде које говоре о имену, животу и смрти, љубави и рату.

      Први пут у историјским изворима Голубац се помиње 1335. године као тврђава са угарском посадом. Иако је град основан пре, не зна се када и ко га је подигао. Етимологија нам не говори ништа, сем да је у имену града садржана реч голуб. На основу појављивања имена града на средњовековним картама, уочавају се различити називи у зависности од коришћеног језика. Тако имамо називе Galambas, Galambocz, Colombazo, Columbaz, Columbarum, Taubersburg, Tawbenstein, Peristerin, Giwerdzinlik и сличне варијације из којих сазнајемо да је основна реч голуб изречена на више језика-латински, мађарски, немачки, грчки, турски, а наставци типа ocz су карактеристични за Словене.

    Иако у близини града постоје остаци старчевачке, винчанске и жутобрдске културе, као и римски Vicus Cupae са траговима пута Via Militaris, који је обезбеђивао комуникацију између утврђења на лимесу, ова средњовековна тврђава, како досадашња истраживања показују, није настала на темељима неког античког или рановизантијског утврђења, нити је била везана за рударску производњу. По свему судећи, плански је грађена због војно-стратегијског значаја овог места. Пре свега, природни положај локације је такав да обезбеђује сигурност утврђењу са три стране: високе литице Ридана штите га са јужне и источне стране, а са северне Дунав. Једино је западна страна приступачна и била је обезбеђена воденим ровом. Такође, са овог места могли су се контролисати водени и копнени пут, који су повезивали исток и запад. Тако, од свог првог помена па надаље, Голубац је имао важну улогу пограничне тврђаве, мењајући често своје господаре. Овакав положај учинио је да, током XIV и XV века, Голубац постане погранични град, поприште сукоба између Србије, Мађарске и Турске. Иако се не зна од стране кога је подигнут, сви су имали потребу за његовом изградњом: Угари да би обезбедили поседе преко Дунава и да би се заштитили од продора Турака, Срби да би заштитили српске области и од напада Мађарске и од Турске, а Турској је ово био пут ка Европи и даљим освајањима. Ко је поседовао град, поседовао је моћ над границом државе. Тек после коначног пада у руке Турака, овај град губиће лагано на свом значају и остаће само као подсетник једне бурне прошлости.    

   Град је тек 70-их година 20. века ушао у сферу интересовања наших истраживача, што је било подстакнуто изградњом хидроелектране ,,Ђердап I'' јер су у оквиру овог пројекта издвојена средства за истраживање. Утврђено је да град има основу прилагођену конфигурацији терена и да га чине 9 кула са бедемима који их повезују и палата. Почетак употребе ватреног оружја у 15. веку одразило се на тврђаву јер је дошло до прилагођавања кула и изградње нове, топовске куле. Иако нису познати ни тачно време подизања града ни градитељи, поједини научници мисле да је Голубац у духу српских утврђења 13. и 14. века, те да је ипак у питању српска творевина из времена краља Драгутина.

 

Аутор текста, Жељка Миленковић